Čudnim i nepredvidivim životnim putevima i voljom Gospoda Boga, Spasići su se još u XVIII veku ukorenili u pitomi župski krajolik - Tržac.

Iskonski vezani za pramajku zemlju, oduvek su znali za veru, zakon, red i rad i čim ih je vinorodna Župa primila pod nebesko plavetnilo, oni su se pokrstili vinovom lozom, čime su sebe trajno obeležili. Vinova loza tako za njih postaje tamjan i sveća, kandilo, mir i nemir, davanje i uzimanje.

Možda su Spasići u životu napravili koji sitan greh, ali jedan sigurno nisu. Ni gosta, ni svata, ni namernika, ni komšiju, ni prijatelja lošom kapljicom poslužili nisu, jer onda ne bi bili Spasići. Ljubitelja Isusove krvi možeš prevariti samo jednom i nikada više. Tu praštanja nema. A ni prirodu niko prevario nije. Vinova loza je carica kojoj treba najvernije služiti da bi ti stavila krunu slave na glavu.

Sunce, zemlja i voda primaju svakog u svoje okrilje, ali je mali broj onih koji taj Božiji dar koriste kao Spasići. Na sebi svojstven način oni razumeju šapat vina, miris šire, duh i dah grozdova, podrumsku tamu, bure i oluje. Dosledni sebi, nemirnog i nadarenog duha, ušli su u istoriju župskog vinarstva. Stali su tako u red onih časnih srpskih domaćina gde je reč svetinja, rad zakon, a dobro vino pitanje časti i vere.